Starenje sa stanovišta nauke

PRIKAŽI VIŠE

Naša subjektivna percepcija vremena se tokom života se menja, i iako nam je nešto delovalo kao da mu nema kraja, ubrzo postaje izbledelo sećanje.

Naša percepcija vremena zavisi od toga koliko novih iskustava doživimo tokom određenog perioda. Primera radi, tokom detinjstva, gotovo svako iskustvo je novo, i našem mozgu je potrebno više vremena da doživljene stvari procesuira, uskladišti memoriju i posloži utiske.

Kod odraslih osoba, situacija je dramatično drugačija. Već do ulaska u tridesete godine, naš mozak je imao priliku upoznati se s većinom bitnih kognitivnih procesa, i do tada je postao izuzetno dobar u skladištenju memorije – zbog ovoga naša svakodnevna iskustva se smeštaju u banku kalupa od pre.

Kako bismo izazvali vlastiti um da se s njima nosi kao s originalnim sadržajem iz rane mladosti, morali bismo ili putovati i izložiti se potpuno novom okruženju, ili opet početi učiti neku novu veštinu. Odličan primer za to je da kada na primer odete na more, prvi dan vam je uvek najduži, a onda sve brže i brže prolaze, pošto primate sve manje novih informacija. Prvog dana ne znate gde je najbolja plaža, gde možete da jedete, itd.

Od ulaska u srednje godine pa na dalje, uglavnom smo naučili najveći deo stvari kojima ćemo se u ostatku života baviti – što se najčešće poklapa sa strukom i poslom koji radimo – dok istovremeno uglavnom imamo vremena i novca za jedno putovanje godišnje. Ovo naprosto ne donosi dovoljno novih iskustava koje bi angažovale naš mozak njihovim procesuiranjem na način koji bi nam ostavio dojam sporijeg prolaska vremena.

Uspomene iz detinjstva su neverovatno guste, sabijene i sve su u datom trenutku bile nove, te je našem mozgu potrebno duže da ih izlista, ostavljajući nas s utiskom da je to trajalo mnogo duže. Međutim, u pitanju je iluzija, konstrukcija našeg uma koja zavisi izrazito o gustoći novih iskustava.

Ovo ponovo možemo ilustrovati kroz fenomen godišnjeg odmora. Kada promenimo okruženje i izložimo se novoj sredini, automatski smo na udaru nebrojenim novim iskustvima.

Što više stvari napravimo tokom dana, to će nam sećanje na dane provedene na odmoru delovati dugotrajnije. Kada se nakon desetak dana vratimo kući s uzbudljivog putovanja, naša nova iskustva će biti toliko gusto upakovana da ćemo gotovo neizbežno imati utisak kao da smo na putu bili mnogo duže nego što je to zapravo bilo. Još jedan bitan aspekt subjektivnog osećaja proticanja vremena je doslovno proporcija iskustava i životnog veka. S 10 godina starosti, samo jedna godina života predstavlja ogromnih 10% našeg životnog doba. Sa 50 godina, jedna godina je samo 2% svega što smo doživeli, i samim tim nam deluje kao neznatan period koji ima tendenciju da “proleti”.