Prečice našeg uma

PRIKAŽI VIŠE

Sigurno ste nekada čuli kako se ljudski mozak poredi sa kompjuterom ili mašinom. Istina je da je mali aparat u našem mozgu zaista sposoban za zadivljujuće zamisli, ideje i proračune. Međutim, da li je on zaista nalik mašini?

Osim što smo napravljeni ''od krvi i mesa'',  mi se od mašina razlikujemo po još jednoj bitnoj osobini: kada donosimo odluke i sudove, ne služimo se uvek precizno definisanim algoritmima koji uvek vode do ispravnog rešenja, sledeći uvek isti niz koraka. Takvo razmišljanje čoveku bi oduzelo previše vremena ako bi ga primenjivao za svaku, najsitniju odluku. Dakle, najčešće su nam potrebne ''prečice'' – nekakav način da brzo i efikasno dođemo do rešenja dileme koja se pred nama nalazi kada treba da izaberemo između dve opcije. Te prečice postoje, i zovu se heuristike

Psiholozi pod heruistikama podrazumevaju mehanizme koje ljudski saznajni sistem koristi kako bi došao do zadovoljavajućeg suda, zaključka ili odluke u datom trenutku, čak i ako nam nisu sve relevantne informacije na raspolaganju. Zamislite kako bi nam bilo kada ovakvi mehanizmi ne bi postojali: svaki put kada bismo birali restoran u kom ćemo izaći sa prijateljima na večeru, morali bismo da ''obradimo'' u glavi sve moguće podatke o svakom restoranu koji nam je fizički dostupan, i da pažljivo evaluiramo jedan po jedan kriterijum, dok ne dođemo do odluke koji je restoran najbolji za nas. To bi moglo da potraje satima. Očigledno, donošenje odluka na osnovu manje količine informacija i oslanjajući se na ono što nam je u datom trenutku ''u glavi'' je daleko efikasnije. Heuristike su, dakle, zaista korisne. Međutim, one često mogu da nas dovedu i do nekih interesantnih grešaka.

Mogli bismo lako da testiramo efikasnost naših heuristika kroz nekoliko pitanja. Pokušajte na naredna pitanja da odgovorite spontano i što brže, i uočite koji odgovor vam je prvi pao na pamet.

Većina ljudi, kada u trenutku odgovaraju na ovo pitanje, počinje u sebi da nabraja primere za obe opcije. Za prvu opciju, lako bismo se prisetili reči ruber, rock, river, red, rabbit, run, room... A druga opcija? Možda reč party...? I mozak nam ubrzo stane. Iz tog razloga, ne čudi što velika većina ljudi na ovo pitanje odgovara da u engleskom jeziku postoji više reči koje počinju na slovo R. Ti ljudi, međutim, greše. Reči kojima je R treće slovo ima gotovo tri puta više. 

Ovde je na delu takozvana heuristika dostupnosti – kada procenjujemo šta je verovatnije ili frekventnije, oslanjamo se na to koliko odgovarajućih primera možemo lako da prizovemo u pamet. Kao što smo videli, to nas može lako dovesti do pogrešne procene. Možda ova greška nema neke posebne posledice po nas, ali razmilite o sledećoj situaciji: sasvim je moguće da ćete uskoro biti u prilici da kupujete sebi slušalice za telefon, ali da vas mrzi da istražujete detalje o ovim malim uređajima. Ukoliko se odlučite da kupite one slušalice koju je napravila marka čije vam je ime dobro poznato, sasvim je verovatno da ste se u svojoj odluci koristili heuristikom dostupnosti.

Poznato je da računarima i veštačkoj inteligenciji procena verovatnoće događaja ne predstavlja preveliki problem. A kako se ljudska bića snalaze u ovom zadatku? Pokušajte da odgovorite na ova pitanja:

Ukoliko ste isprva procenili da je verovanoća da će se Maja udati manja od 90% ili da će vaša koleginica položiti ispit manja od 70%, prevarila vas je heuristika zanemarivanja osnovne verovatnoće. Niste jedini – mnogi ljudi su skloni da svoje procene prilagođavaju manje relevantnim informacijama koje su im na raspolaganju. U stvari, odgovor na pitanje sve vreme se nalazio u samom pitanju: Ivan je student, kao i vaša koleginica. Jedini relevantni podaci su upravo podaci o tome kojoj populaciji oni pripadaju, i kolika je osnovna verovatnoća datog događaja u populaciji. Sve ostale informacije nisu od značaja za procenu verovatnoće pušenja marihuane i prolaza na ispitu. Kako nas ova heuristika ne bi navela na grešku u svakodnevnom životu, dobro je da se, u važnim situacijama, potrudimo da procenimo relevantnost i ispravnost informacija na osnovu kojih donosimo neku procenu.

Kada smo već kod naših grešaka u matematičkoj proceni, pravi je trenutak da se upoznamo i sa heuristikom usidravanja, odnosno heuristikom referentne tačke. Na trenutak, stavite po strani svoje matematičke sposobnosti, i pokušajte da otprilike ''lupite'' koliko bi trebalo da iznosi rezultat sledećeg izraza, bez pravog računanja:

U jednoj studiji Kanemana i Tverskog, koji su nas zadužili svojim istraživanjem heuristika, prosek odgovora koji su ispitanici davali kada im je vreme za procenu bilo ograničeno bio je 512. Tačan odgovor na ovo pitanje je, ipak, broj 40 320! Ali, Kaneman i Tverski zapazili su jednu zanimljivu pravilnost. Ako bi ispitanici prikazali isti ovaj izraz, samo zapisan obrnutim redosledom  - 9 x 8 x 7 x 6 x 5 x 4 x 3 x 2 x 1, prosek procena ispitanika bio je dramatično drugačiji: iznosio je 2250. Zašto su ovi ispitanici u proseku navodili dramatično veće brojeve nego ispitanici iz prve grupe, kad su već davali procenu za potpuno isti matematički zadatak?

 

Odgovor leži u sledećem: prvi brojevi u nizu su ih povukli, kao sidro, da se zadrže na proceni koja je niža (ako su prvi brojevi bili 1, 2 i 3) ili viša (ako su prvi brojevi bili 9, 8, 7).  Samo ova mala manipulacija u redosledu brojeva potpuno je izmenila procene ispitanika. Ako se u glavi premestimo na neki svakodnevni kontekst, možemo zamisliti kako ulazimo u prodavnicu nakita u tržnom centru i vidimo narukvicu koja košta 600 dinara. Ukoliko smo prethodno bili u prodavnici jakni u kojoj smo potrošili već 9 899 dinara, ova značajno veća cena jakne može nas ''povući'' da procenimo cenu narukvice kao sasvim nisku, iako, objektivno, narukvica pred nama ne vredi 600 dinara i inače ne bismo na nju potrošili novac. Cena jakne, u stvari, služi kao referentna tačka za procenu novih informacija. Ovo nikako nije bez posledica po naše svakodnevne odluke, a često nismo ni svesni da je samo izlaganje nekim informacijama promenilo našu percepciju novopridošlih informacija.

Navedene heuristike dostupnosti, zanemarivanja osnovne verovatnoće i usidravanja predstavljaju samo primere za sijaset heuristika koje istražuju psiholozi i koje su prisutne u našim svakodnevnim procesima mišljenja. Međutim, ne treba steći pogrešan utisak da heuristike dovode isključivo do pogrešnih procena! Heuristike neverovatno štede našu energiju i vreme, i ne samo to: u većini slučajeva, one nas vode do ispravne procene, ili barem do rešenja koje je u datom trenutku sasvim zadovoljavajuće. Da ilustrujemo:

Ukoliko bi vas neko pitao da procenite koja od dve siluete na slici predstavlja fitnes trenera, verovatno bi vaš odgovor bio tačan. Iako nije isključeno da je silueta desno u stvari fitnes trener u formalnom izdanju u odelu, silueta levo je reprezentativnija za pojam fitnes trenera.

Vaša heuristika reprezentativnosti bi vas, stoga, najverovatnije navela na tačan odgovor. Heuristike to i rade u mnogim životnim situacijama: na osnovu vrlo ograničene količine informacija, mi smo u stanju da procenimo ko je u prostoriji najkomunikativniji, kome da se obratimo za pomoć, šta treba da kupimo, kako da postupimo pri nekom višestrukom izboru, a sve to za kratko vreme. Iako su nesavršeni mehanizam, heuristike nam više pomažu nego što odmažu. Ipak, osvešćivanjem pristrasnosti sopstvenog razmišljanja koje je posledica korišćenja heuristika možemo unaprediti naše procese donošenja odluka i sudova, učiniti ga objektivnijim, pravičnijim ili preciznijim. Iz tog razloga su ovi mehanizmi zaista vredni proučavanja.