Teorija dvostrukog koda

PRIKAŽI VIŠE

Verovatno se do sad mnogo puta čuli za izreku „Pametan piše, budala pamti!“. Da li ste se ikada zapitali koliko je ona istinata? Kako biste se uverili u tačnost ove izreke, možete učestvovati u sledećoj demonstraciji:

Najpre, pripremite jedan papir i olovku kako će vam oni biti potrebni za učešće u eksperimentu (ne bi bilo loše da isključite mobilne telefone i sva potencijalna pozadinska smetala kako bi demonstracija eksperimenta bila uspešna).

Pred vama će se naizmenično prikazivati različite reči i fotografije koje označavaju neke konkretne objekte. Vaš zadatak je da zapamtite što više reči i fotografija. Pre svake reči ili fotografije, na ekranu će Vam se prikazivati fiksaciona tačka (tj. krstić) u oznaci +. Funkcija znaka + je da vam najavi gde će se reč ili fotografija pojaviti. Nemojte zapisivati prikazane sadržaje odmah na papir! Dok se reči i fotografije prikazuju, pokušajte da ih pamtite bez spoljašnjih pomagala kako bi demonstracija bila uspešna. Kada odgledate video na linku ispod, vratite se na ovu stranicu.

Sada kada ste zapisali sve reči i imena objekata na fotografijama kojih se sećate, vaš zadatak je da utvrdite koliko ste ukupno zapamtili reči, a koliko fotografija. To možete uraditi tako što ćete pored zapisane reči staviti slovo R ukoliko je bila prikazana kao reč, odnosno slovo F ukoliko je reč bila prikazana kao fotografija, a evo i rešenja pomoću kojeg ćete to uraditi: reči su bile: krevet, cipela, cvet, drvo, gitara, olovka, klupa, lenjir, kravata, kompjuter; fotografije su bile: knjiga, kuća, ključ, paradajz, avion, limun, mačka, zvono, hleb, pismo

Sada izbrojite koliko ukupno imate oznaka sa slovom R, odnosno koliko sa slovom F. Rezultat koji dobijete ukazuje na to koliko ste ukupno zapamtili reči, odnosno fotografija. Dakle, trebalo bi da imate dva rezultata: (1) broj zapamćenih reči i (2) broj zapamćenih fotografija.

Koliko ste zapamtili reči, a koliko fotografija? Istraživanja pokazuju da ljudi u proseku bolje pamte sadržaje koji su prikazani kao fotografije nego kao reči. U ovakvom istraživanju koje je ukupno obuhvatalo čak 72 reči i 72 fotografije (od vas se očekivalo da zapamtite samo 10 reči i 10 fotografija), rezultati su ukazali da su ispitanici upamtili čak duplo više fotografija (oko 40%) nego reči (oko 20%)! Ukoliko je demonstracija bila uspešna, trebalo bi da ste i vi zapamtili više fotografija nego reči, tj. da ste više puta izbrojali slovo F u poređenju sa slovom R. Ovaj efekat se često dobija, ali on zavisi od količine materijala i od uslova u kojima se eksperiment izvodi. Ukoliko niste dobili ovakav odnos zapamćenih reči i fotografija, budite bez brige - moguće je da vam je bila potrebna veća količina materijala koju  je trebalo zapamtiti kako bi se efekat pokazao.

Ipak, postavlja se pitanje - zašto ljudi načelno bolje pamte fotografije nego reči?

U drugoj polovini prošlog veka, veliki broj istraživača ukazivao je na superiornost vizuelnog materijala (slika, crteža, fotografija, skica) u poređenju sa verbalnim materijalom (rečima) kada je reč o pamćenju. Preciznije, istraživanja su pokazala da ljudi umnogome bolje pamte vizuelno prikazan sadržaj nego verbalni, na šta je trebalo da ukaže prethodna demonstracija. Ovi nalazi podstakli su psihologa Alana Paivija da razvije svoju Teoriju dvostrukog koda.

Teorija dvostrukog koda predlaže da bolje pamtimo slikovni materijal iz prostog razloga što njega skladištimo u našem pamćenju  na dva načina tj. uz pomoć dva koda – kroz vizuelni kod kao slike, kao i kroz verbalni kod kao odgovarajuću propratnu reč. Drugim rečima, kada vidimo neku fotografiju, mi ćemo najpre sadržaj date fotografije uskladištiti u pamćenju kao vizuelnu predstavu tj. sliku, a uz to i kao reč tj. simboličku ili verbalnu predstavu koja odgovara datoj fotografiji.

Efekat dvostrukog kodovanja se može objasniti i na drugi način. Zamislite sledeću situaciju: neko od vas traži za pamtite sledeće reči: televizor, sreća, ljubav, kutija, tmina, ruža. Reči poput televizora, kutije i ruže predstavljaju konkretne pojmove, dok reči poput sreće, ljubavi i timne predstavljaju apstrakne pojmove. Ono što teorija dvostrukog koda sugeriše jeste da će ljudi u proseku bolje pamtiti konkretne pojmove, upravo iz razloga što njih mogu jasnije da vizualizuju, te će otuda ovi pojmovi u memoriji imati dvostruku reprezentaciju (i vizuelnu i verbalnu), dok su apstraktni pojmovi mnogo teži za vizuelno zamišljanje i biće kodirani samo jedanput i to samo kao reči tj. imaće samo verbalnu reprezentaciju.

Dakle, činjenica da se slikovni materijal bolje pamti od verbalnog, kao i da se konkretni pojmovi bolje pamte od apstraktnih leži u tome što vizuelni materijal i konkretni pojmovi imaju dvostruku reprezentaciju u našoj memoriji, a dodatna objašnjenja jesu ta je vizuelni materijal jasniji, detaljniji, bogatiji informacijama, te će nam usled toga biti lakše da ga prizovemo u sećanje.

Iako postoje brojna druga objašnjenja ovog fenomena, ono što ostaje sigurno jeste da se u proseku vizuelni materijal pamti bolje nego verbalni. Otuda možemo razumeti zašto mnogi nastavnici podstiču učenike da vizuelno reprezentuju apstraktni materijal koji uče (koliko god je to moguće), zašto udžbenici umnogome obiluju slikovnim materijalom, kao i zašto se mnoge mnemotehnike (tehnike koje olakšavaju pamćenje velike količine informacija) oslanjaju na povezivanje verbalnog materijala sa vizuelnim.

Možda bi otuda izreku sa početka trebalo preformulisati u „Pametan crta, budala pamti!“.